Istraživačka sonda "Huygens" [Hojgens] koju je Evropska Svemirska Agencija poslala da istraži i pošalje snimke sa Titana, Saturnovog meseca, prošlog meseca je poslala snimke te posete. Prilikom sletanja, koristeći padobran, sonda je prošla kroz oblake, fotografisala rečna korita, plaže i ostrva. Sonda je potom sletela u blato. Drugim rečima - Titan ima "vodu"!
Voda na Titanu?
Christiaan Huygens [Kristijan Hojgens] ne bi bio nimalo iznenađen. 1698, tri stotine godina pre no što je kosmička sonda noseći njegovo ime napustila Zemlju, holandski astronom napisao je sledeće reči:
"Pošto je izvesno da Zemlja i Jupiter imaju svoju Vodu i Oblake, nema razloga ni da ostale planete budu bez nje. Ne mogu da kažem da je iste prirode kao naša voda, ali bi trebalo da je tečna, kao što joj svrha nalaže, i da je čista, odakle joj lepota dolazi. Ovakva Voda, sa Jupitera ili Saturna, bila bi trenutno smrznuta zbog velike udaljenosti date planete od Sunca. Prema tome, svaki planet mora da ima neku vrstu vlastite Vode, takve naravi da ne podleže smrzavanju."
Voda na Titanu je tečni metan, CH4, prisutan i na Zemlji kao prirodni gas. Obična voda, H2O, bila bi zamrznuta na površini Titana gde temperatura dostiže minus 180° Celzijusa.
Jonathan Lunine [Džonatan Lunin] je profesor na Univerzitetu u Arizoni i član je naučnog tima misije "Huygens". On i njegove kolege veruju da je sonda sletela na deo površine Titana koji ima klimu sličnu onoj u Arizoni - uglavnom suvo područje sa kratkim ali intenzivnim vlažnim sezonama. "Rečni kanali nedaleko sonde Hojgens sada izgledaju prazni" kaže profesor ali veruje da su nedavno imali tečnosti. Kamenčići razbacani unaokolo neverovatno podsećaju na rečno kamenje ovde na Zemlji, glatki su i okrugli i nalaze se u manjim udubljenjima naizgled načinjenim brzim protokom tečnosti. Izvor sve te vlage mogla bi da bude kiša. Atmosfera na Titanu je vlažna, bogata metanom. Niko ne zna koliko često pada kiša, ali kada pada... "količina pare u atmosferi je mnogo puta veća nego u Zemljinoj atmosferi pa bi to mogli biti veoma snažni pljuskovi" kaze profesor Lunine.
Verovatno se kao jedna od atmosferskih pojava javlja i duga. "Sastojci za dugu su Sunčeva svetlost i kapi kiše. Titan ima oboje", kaže ekspert za atmosfersku optiku Les Cowley [Les Kouli].
Duga se na Zemlji pojavljuje kada svetlost prođe kroz providnu kap kiše.Svaka kap kiše se ponaša kao prizma deleći svetlost u poznati nam spektar boja koju vidimo kao dugu. Na Titanu, duga bi se formirala kada svetlost prođe kroz kapljice metana u atmosferi, koje su, kao i kapi vode, providne. "Duga od metana bila bi veća nego duga od vode", dodaje Cowley, "sa primarnim radijusom od najmanje 49° naspram duge sačinjene kapljicama vode koja ima primarni radijus od 42.5°. Razlog je indeks refrakcije tečnog metana koji je 1.29 za razliku onog od vode koji iznosi 1.33."
Raspored boja bi ostao isti: plavo iznutra i crveno spolja, sa dodatkom narandžaste prouzrokovan narandžastim nebom Titana. "Vidljiva duga na Titanu bila bi veoma retka pojava", kaže Cowley, a problem se sastoji u tome što duga zahteva direktnu sunčevu svetlost, a atmosfera Titana je veoma mutna. Ali bi infracrvena duga mogla biti uobičajena pojava.
Naučnik i stručnjak za pitanja atmosfere sa NASA Laboratorija za mlaznu propulziju, Bob West [Bob Vest] objašnjava: "Atmosfera Titana je uglavnom čista na infracrvenim frekvencijama. Zato je i Cassini [Kasini] letelica koristila infracrvenu kameru da fotografiše Titan". Infracrvene zrake ne bi imale problema da prođu kroz mutnu atmosferu Titana i da pri tome proizvode efekat duge. Najbolji način da se vide bio bi korištenje infracrvenih naočara.
Priča o vodi i dugi i blatu čini da tečni metan zvuči veoma sličan običnoj vodi, ali nije. Imajte u vidu sledeće činjenice: Gustoća tečnog metana je upola manja od gustoće vode. Ovo je nešto čega bi brodograditelji na Titanu morali da budu svesni. Čamac sačinjen za plovidbu na moru tečnog metana Titana morao bi da bude izuzetno lagan. Tečni metan ima i nizak viskozitet i nizak stepen površinske napetosti. Površinska napetost vode ovde na Zemlji omogućava vodenim bubama da hodaju po površini, dok bi na Titanu naprimer, te bube momentalno potonule ali bi verovatno mogle da izrone ponovo zahvaljujući niskoj gravitaciji na Titanu. Gravitacija na Titanu je ravna jednoj sedmini Zemljine gravitacije.
Propeleri koji bi bili korišteni za pokretanje čamca ili broda morali bi da budu mnogo širi kako bi "zahvatili" dovoljno tečnosti za potisak. Morali bi biti sastavljeni od specijalnih materijala otpornih na pucanje pri veoma niskim temperaturama. A tek talasi! Evropski naučnici John Zarnecki [Džon Zarnecki] i Nadeem Ghafoor [Nadim Gafur] su izračunali koliki bi bili metanski talasi na Titanu: sedam puta veći nego na zemlji i tri puta sporiji. I na kraju, tečni metan je zapaljiv. Na Titanu nema požara zato što atmosfera sadrži veoma malo kiseonika koji je neophodan za gorenje.
Infracrvene duge, džinovski talasi za surfovanje, mora za plovidbu. Sonda Hojgens ništa od ovog nije videla pre no što je pala u blato. Da li sve ovo postoji - ostaje misterija...
